Кад сам постала први пут мајка, заблистала сам љубављу према детету и породици. Није ми било важно где ћу да радим и да ли ћу уопште да радим посао за који сам се школовала. Желела сам још двоје, троје деце, велику породицу јер је породица основ и темељ свега.

Била сам најсрећнија особа још кад је стигло друго дете, обавеза милион, кућни послови, музика коју само моја деца и ја слушамо, играчке, песмице, чување, нега, брига, успављивање, пелене, 14 месеци разлике, дубак, спавање – један на једној дојци, други на другој дојци, и тако су дани радости у мало селу Калудјерову пролазили.

Стресно је било раздвајање – одлазак супруга у Арабију, након тога дијагноза аутизма, па 24 сата третмана, режим дана, рад и рад, па пресељење у Белу Цркву, тобоже град и све крене од Ш до А.

Исправљаш нешто што је одједном кренуло наопако, а ни сам не знаш ко је и кад и зашто окренуо сат. После 12 година борбе, непуне, живим за осмехе своје деце, својих синова.

Добио је шансу и искористили смо је.